[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
Михаило Симовић је рођен 1973. године у Богатићу. Дипломирао у класи професора Небојше Радојева на Факултету ликовних уметности, Универзитета уметности у Београду, где је награђен специјалном наградом Фонда Петар и Вера Лубарда. Наклоност према фотографији наследио од оца Бошка, наставника који је водио фотографску секцију у основној школи у Клењу.
Године 2015. награђен је сребрном плакетом Фото-савеза Србије на шабачком Салону фотографије, као и трећом наградом на истом Салону, а 2016. трећом наградом на међународном такмичењу HIPA – Hamdan International Photography Award, у Дубаију.
Фотографије је објављивао у часописима National Geographic, Better Photography, Islamic Arts Magazine, Digital Camera, ReFoto, а излагао је на самосталној изложби Порекло наде 2015. године у Бањалуци. Учествовао је на више колективних изложби у Шапцу, Београду, Панчеву, Москви и Дубаију.
Од 2008. запослен у шабачкој Школи примењених уметности, где води Секцију за фотографију и дигиталну графику.
Родитељи су Вам били просветни радници, а отац уз то и заљубљеник у фотографију. Да ли је исходиште Вашег професионалног опредељења (просвета и образовање) и хобија (фотографија) у породици?
– Родитељи су за мене недостижан узор у односу према професији, према уметности, и уопште према животу. Непуне две деценије од смрти мога оца Бошка и десет година од смрти моје мајке Драгице, овде, у месту у ком су провели радни век и велики део свог живота,траје живо сећање на њих, њихов рад, и тај траг који су оставили представља потврду правих вредности.
Рад у области васпитања и образовања је за мене, као и за мог брата, био логичан наставак посла којим су се бавили и у ком су се остварили наши родитељи. Поред тога, наклоност према уметности сам такође наследио од родитеља. Мајка је била изузетно надарена за сликарство, посебно за технику акварела, и по речима чувеног шабачког професора Игора Белохлавека, била једна од најталентованијих ученица у његовој каријери.
Љубав према фотографији сам наследио од оца. Први дигитални фотоапарат који сам користио сам поклонио ћеркици, стоји међу њеним играчкама, користи га понекад и надам се да ће, као и ја, заволети фотографију и наставити породичну традицију. Подршка породице је веома драгоцена и трудим се и настојаћу да свом детету пружим бар део такве подршке какву сам имао од својих родитеља.
Ауторски печат
Од када се бавите фотографијом? Како је почело, сећате ли се прве фотографије?
– Са фотографијом сам се срео врло рано, у малој фото-лабораторији у којој је отац у полумраку црвенкасте светлости развијао негативе и израђивао аналогне фотографије, такозваним мокрим поступком. Још као дете имао сам прилику да посматрам како се из белине папира појављују најпре обриси, који се потом формирају у слику, тај тренутак настајања који се у дечијој свести граничио са магијом, урезaо се дубоко у сећање и поставио темељ мог каснијег односа према фотографији.
Прве фотографије сам напрaвио док сам био у основној школи, али из тог периода немам ништа сачувано. Активно фотографишем двадесет година у назад. Фотографија у неким периодима остаје као једина веза са уметношћу. Прве фотографије сам излагао на завршној изложби Факултета ликовних уметности. То су радови настали при крају студија, у време када је, у мом ликовном изразу, графика све више уступала простор фотографији.
Да ли је истина да фотографија зауставља време, чува успомене, буди сећања и, како обично кажу „говори више него хиљаду речи”?
– Свакако, фотографије које ми сада снимамо за неколико деценија постају историја, траг и сведочанство једног времена. То се односи првенствено на документарну и на фотографије из породичних албума, али чак и комерцијална, модна фотографија говоре пуно о времену у ком су настајале.
Слика (фотографија) урамљена на зиду, може да оплемени простор, да допринесе атмосфери одређеног амбијента, док на пример, видео рад који смо одгледали пар пута губи онај утисак који је остављао на почетку, ма колико квалитетно био снимљен.
Мене првенствено занима фотографија која носи у себи известан ауторски печат, уосталом, то је и нешто на чему се инсистирало на факултету који сам студирао.
Који је први фото-апарат са којим сте се сусрели и користили? Да ли данас снимате аналогним или дигиталним фото-апаратом?
– Користио сам на почетку аналогне фото-апарате које је користио и мој отац, и морам да напоменем да то није била скупа фото-опрема, али била је то опрема која је могла да направи квалитетан запис.
У току студија, добио сам на коришћење руски апарат, марке Фед. То је апарат који је поседовао веома квалитетну оптику, а добио сам га од пријатеља, вајара из Богатића, МиланаТорбице, код кога сам се спремао и за пријемни испит на факултету и захваљујући коме сам положио. Неке од фотографија насталих Фед-ом пре петнаестак година и данас радо изложим, јер квалитетом записа не заостају за фотографијама снимљеним савременим дигиталним камерама.
Данас користим Canon дигитални SLR фото-апарат и више објектива професионалне L-класе, различитих жижних даљина за различите потребе, као и систем екстерних блицева са контролером.Опрема јесте корисна и битна у извесној мери, али свакако не и пресудна за добру фотографију.
Којој фотографији сте приврженији – дигиталној или класичној? Зашто?Које су им предности и мане?
– Аналогни запис је потпуно другачији концепт од дигиталног. Емулзија на целулоидној траци или филму аналогног фото-апарата могла је да бележи слику на један финији начин, него што је случај са сензором. Ипак, у огромном броју ситуација, дигитални запис је у предности. Није у питању само цена и доступност. У једном тренутку је дошло до извесне револуције омасовљавањем дигиталне технологије и огроман број фотографа се преоријентисао на дигиталну технику, али и даље постоји један број људи који су доследни класичној фотографији и тај број је константан. Аналогна фотографија омогућава и употребу негатива великог формата, којима се могу добити снимци какве је немогуће постићи дигиталном технологијом.
Прелазак на дигиталну технологију је постао неминован, чак и фотографи који су читавог живота користили аналогну опрему, свој професионални ангажман базирају на дигитали. Дигитална фотографија не познаје ограничења у смислу количине снимака, брзине репродуковања снимљеног материјала. Могуће је снимљену фотографију истога тренутка послати на портабилни принтер и штампати је на лицу места, или је подићи на сервер и публиковати на било ком делу планете.
Код мене се прелазак са аналогне на дигиталну фотографију догодио пре десетак година, када сам купио свој први дигитални фото-апарат. Од тада нисам ништа фотографисао на филм, мада бих волео, и надам се да ћу некада имати више слободног времена да се вратим класичној фотографији.
Минимализам кроз објектив
Одвајате ли се некада од фотоапарата?
– Не. Дешава ми се да по неколико дана не фотографишем ништа, али опрема је увек уз мене. Већина мојих фотографија настаје спонтано, рекао бих успут, тако да ми је потребно да фото-апарат буде у приправности.
Шта волите да снимате и шта Вас привлачи? Који мотиви су Вам највећа инспирација?
– Снимам практично све што ми се допадне, или у чему препознајем одређену симболику или значење. Волим да фотографишем измаглице које мачванском пејзажу дају известан мистични тон. Графизам усамљеног дрвећа, или стабала која се огледају на мирној површини воде. Посебно ме привлаче текстуре фасада старих оронулих кућа, често напуштених и препуштених пропадању. Осим тога, волим да фотографишем људе, нарочито лица на којима је живот оставио траг, која речито говоре.
Када снимите фотографију, знате ли истог тренутка да сте снимили фотографију која Вас задовољава, којом ћете се поносити и за коју можете да очекујете награду на конкурсу фотографије?
– Дешава се да препознам тренутак, да ухватим прави кадар у правом моменту, и да знам да сам направио фотографију којом ћу бити задовољан. Да ли ће фотографија донети сатисфакцију у виду награде, није од највећег значаја. Уметност обично награђује на дуже стазе, резултат се, као и у другим областима, постиже дуготрајним, преданим радом.
Обрађујете ли своје фотографије у компјутерским програмима? Колико је то дозвољено и шта мислите о томе?
– Постпродукција је саставни део фотографског процеса. Своје фотографије снимам по правилу у сировом формату, у ком је забележена комплетна информација са сензора и који ми омогућава да извучем максимум из снимка посебно зато што обично користим амбијентално осветљење, а често фотографишем у условима пригушеног светла. За такву фотографију је неопходна каснија корекција тонова, а извлачење најтамнијих и најосветљенијих делова у таквим условима представља посебан захтев у ком умногоме помаже сирови запис, као и сензор пуног формата који користим.
У последње време избегавам фото-манипулације, углавном остављам све онако како је забележено, трудим се да и интервенције на мотиву који фотографишем буду минималне. То се посебно односи на мотиве из Мачве, где покушавам да забележим управо аутентичност амбијента и атмосфере, и ту би било какво аранжирање и преиначавање било неумесно.
Истовремено, немам ништа против фото-монтажа и креирања нове реалности на фотографији. Ако се фотографија посматра као самостално уметничко дело, онда су на њој све врсте интервенција дозвољене, чак пожељне. Такође, комерцијална фотографија захтева сваку врсту дораде која ће дати најбољи утисак о oноме што се фотографише.
Која фотографија Вам је ближа – црно-бела или колор? Зашто?
– На првој самосталној изложби која је била у Бања Луци, излагао сам и колорне и црно-беле фотографије, док су на недавно завршеној изложби у београдском Студентском културном центру све изложене фотографије биле црно-беле. Последњих година готово искључиво радим црно-белу фотографију, боју остављам само тамо где је неопходна. Монохроматска фотографија ми изгледа чистије и сведеније, чини ми се да сам од увек нагињао минималистичком изразу.
Који су Ваши највећи успеси са фотографијом до сада?
– Највећи успех који сам постигао у области фотографије је награда у Дубаију, на једном од најпрестижнијих фотографских такмичења на свету. Трећа награда на HIPA (Hamdan International Photography Award) такмичењу, у категорији „Отац и син”, омогућила ми је да током деветодневног боравка у Дубаију, на трибинама и изложбама организованим у оквиру дешавања везаних за доделу награда, упознам неке од кључних људи из светске елите фотографије, као што су власник агенције Gety Images, Марк Гети, директор Националне географије, Гари Кнел, из Америке, као и једног од највећих ратних фотографа свих времена, Сер Дон Мек Калина. Разговори са господином Мек Калином представљају за мене заиста искуство непроцењиве вредности.
Награђиван сам од стране Фото-савеза Србије и излагао на више самосталних и колективних изложби, од којих су најзначајније у Дубаију и Москви.
Своја искуства покушавам да пренесем ученицима у Школи примењених уметности, на часовима фотографске секције, коју сам основао по узору на свога оца. Полазници ове секције освајају бројне награде на републичком и међународном нивоу, готово да нема релевантне смотре или конкурса у области фотографије у Србији, на којој нису освајали награде и признања. Свакако да ове успехе не могу да припишем само себи, радим са надареним, младим ауторима, који похађају једну квалитетну уметничку школу, у којој се са децом ради тимски.
Планирамо да у току следеће године приредимо изложбу награђених фотографија, којом бисмо употпунили обележавање јубилеја – двадесетпетогодишњице рада школе.
Шта од Вас можемо очекивати у наредном периоду када је фотографија у питању?
– У мени већ дуже време тиња жеља да урадим серију портрета људи из мог окружења, за сада на томе не радим систематски, са неким стриктним планом, али се надам да ћу успети да реализујем такав циклус. Такође, настављам да фотографишем оно што ме посебно инспирише – природу у свим њеним сегментима, с тим у вези планирам и пар студијских путовања по Србији. Посебно ме занима пејзажна фотографија у комбинацији са портретом људи који настањују одређено подручје и који су на известан начин срасли са амбијентом у ком живе.
Сада, кад већ могу да кажем да имам донекле формиран поетски израз, могу више да се посветим и изложбама, тако да се надам да ћу у скорије време и публици овде у Богатићу, моћи да прикажем део онога што сам бележио кроз објектив.
Разговарао: Д. Грујић
Насловна фотографија: Драгица Симовић
Фотографије: Михаило Симовић